beyond the bounds

          Miris je bilo to od cega ju je podisla jeza. Od podnozja kicme, duz svih prsljenova, kao struja, sireci se ka potiljku terajuci je da zaustavi dah. Nekoliko trenutaka oklevanja i neverice. A onda smeh koji je odjeknuo polupunim restoranom. Sklopila je oci kao da ce time zaustaviti bujicu secanja i uspomena koje su nagrnule od tog zvuka koji joj je zaparao opne. Tako poznat i tako dalek. Polako je otvorila oci. Presla je pogledom preko ljudi koji su sedeli za njenim stolom. Isturila je bradu. Nasmesila se. Jedan jedini nesigurni titraj ugla usana mogao je prepoznati samo onaj koji joj je bio iza ledja. Onaj ciji je smeh odjekivao u njenoj glavi hiljadu puta zaglusujuci sve ostale misli. Onaj koji nije znao da ona sedi tu, za tim stolom, tek nekoliko metara daleko. Tek nekoliko meseci daleko.

           Nastavila je svoje izlaganje tamo gde je malopre stala. U tonu njenog glasa nije se mogla osetiti bura koja je besnela u njenom duhu. Kao pomahnitali plamen, lizalo ju je i zario iznutra sve ono sto je zatrpavala neugaslim zarom svo vreme. Toliko dugo ga nije srela. Brizljivo je izbegavala sva mesta na kojima se to moglo desiti. Kao kadrovi nemih filmova, svaki put kad bi trepnula, vrteli su se segmenti njihovog poslednjeg susreta. Hladnoca i odbijanje u njegovim ocima. Neprepoznavanje. Daljina.

           Sklopila je oci na nekoliko trenutaka. Prsten na podu. Tudji. Prevrnuta fotografija. Dvoje zagrljenih. On i ona. Ne ona... Neka druga. Njegova. Laz. Zapekle su je oci. Njemu je odavno oprosteno. Ono sto jos uvek nije uspela bilo je oprostiti sebi. Zbrzala je poslednjih nekoliko objasnjenja, dovrsavajuci ono sto je trebala reci, jurisajuci ka predahu. Kada je zavrsila prepustila je svojim sagovornicima da razmenjuju komentare i iskljucila se iz razgovora.

           Srce joj je tuklo u slepoocnicama. Osecala je nepravilan ritam tamo gde je ostao jedan neodsanjan san. Secala se njegovih ruku, tog cvrstog stiska u kome je bila najsigurnija. Secala se obecanja, planova, mastanja. Izgradjenih gradova u svojoj glavi, kula u pesku, talasa, svojih praznih ruku sa suzama, uprljanih blatom i bezoblicnom gomilom iskidane nade. Ustala je i krenula ka toaletu.

           Zakljucala se u jednu kabinu. Brojala je polako do deset u sebi. I unatrag. Zgazeno poverenje smejalo joj se u lice. Stid... Napuklog glasa je sistala u prazno, nemocna da vrisne i oslobodi se same sebe. Pokrivala je rukama lice skrivajuci se od delova zaboravljenih susreta. Ono sto ih je najvise zblizilo postalo je trnje koje se zarilo u njeno meso. Bezbroj puta je pitala sebe kako je mogla biti tako glupa, tako naivna, tako lakoverna. Zasto nije vise gledala, vise pitala, vise sumnjala.

           Prokleta zelja. I sad joj je jela razum cureci na njene gacice. Proklete ruke. I glas. I miris. Tako bi volela jos jednom da gleda njegove oci, onakve kakve je volela. Da nasloni dlanove na njegovo lice, da ga poljubi... Da bude opet njegova. Opet? Mozda nikada to zapravo nije ni bila. Otkljucala je vrata i pazljivo ih otvorila. Dobro je. Sama je. Pustila je hladnu vodu da joj klizi preko dlanova. Nakon par trenutaka oklevanja podigla je pogled navise. Gledala je bledo lice u gledalu. Pusta dusa vracala joj je prkosan pogled iz ociju. Nagnula se ka uglacanom ogledalu i stipnula jagodice nekoliko puta. Ispravila ramena. Namejala se. Gurnula je bradu napred cikajuci sve sto ju je bolelo i razdiralo iznutra. Lako je bilo survati se u provaliju ljubavi, muka je izvuci se van. Izgulila je i kolena i dlanove pokusavajuci. Nije mogla da dozvoli da sve bude uzalud.

           Potpetice su resko odjekivale plocicama restorana. Pozdravila se sa kolegama i pokupila svoje stvari. Pogledom je fiksirala izlaz restorana. Cinio se tako daleko. Kao da ce pesaciti do vrata satima. Kao mantru ponavljala je sebi smej se, digni glavu, ne skreci pogled. Ne zureci, zanosno, crvsto je koracala tih desetak metara ka odredistu. Kada je stigla okrenula se u njegovom pravcu. Znala je da ce prepoznati njen korak. Uvek je govorio da koraca tako sitno i odsecno da bi to razaznao u hiljadu tudjih koraka. Gledao ju je. Video je osmeh. I video je dva oka koja su mu saputala "Mogla sam biti tvoja, samo da si umeo stisnuti prste kad sam ti bila na dlanu". Izasla je. Sedeo je kao skamenjen prateci pogledom njen trag u staklu.

                      Uletela je u taksi. Rekla je adresu svog stana i konacno zaplakala.