beyond the bounds

"Nista nije unisteno vatrom, samo je sazeto."

Beg od stvarnosti

skarletmiss | 04 Jul, 2014 17:59

           

             Vozila je autoputem. Jos sat vremena i bice ponovo u svom toplom stanu, bezbedna, sama, sigurna. Sama... Vrtela je u svojoj glavi kadrove sinocne predstave. Glavne uloge joj nikada nisu stajale, uvek je vise uzivala biti samo posmatrac ili kriticar. Ipak, ove uspomene su je terale da se smesi i da nesvesno skuplja butine. Pitala se hoce li biti ljut dok je ujutru krisom napustala hotel i bezala kao sto krivac bezi sa mesta teskog zlocina. Tri sata nakon toga usledili su njegovi pozivi. Ni na jedan nije odgovorila. Tako je odlucila. Ne, nije to bila neka nagla odluka, ona ni u cemu nije brzala.

            Sve je isplanirala jos mnogo pre nego sto je krenula na taj put. Znala je sta zeli od njega, otprilike je naslucivala sta on zeli od nje i kada je konacno bila tako blizu ostvarenja onoga o cemu je dugo mastala nije smela da dozvoli da se potkrade bilo kakva greska.

            Tamo je ocekivala da ce naci zadovoljenje za svoja cula, za strast koja nije imala gde da izadje iz nje dugo, dugo vremena. Nije zelela da priusti sebi jutro u kome ce oboje skretati pogled, jutro ispunjeno nepostavljenim pitanjima, sumnjom, bespotrebnim nadanjima i iluzijama da kraj puta kojim su krenuli sinoc nije dosao. A da je ostala, nasla bi se u bas takvoj situaciji.

 

            Ona na kolenima ispred njega, njena kosa u njegovoj ruci, ulazi u nju sporim ali postojanim pokretima ispunjavajuci je. Pocinje da se vrpolji. Samo se spustio telom preko nje pritiskajuci je na krevetu, ne dopustajuci joj previse pokreta, ceka par trenutaka da se navikne na ritam, a onda pocinje jace... Osmeh...

            Miris njenog vrata, kosa, meka koza na ledjima, uzdah. Osmeh.

            Pogled iza polusklopljenih kapaka, nadrazena koza, stisak kolena koji jos oseca na svom struku, vlazne prepone, poljubac. Ili je to bio vise ugriz.

            Zvuk kontakta koze, udarac dlanom po guzi, crvenilo, osecaj zarenja, bol, jos jace, deset bez pauze, dalje bez brojanja.

            Stisak rukama, njegovi prsti zariveni u njene butine, jezik na usnama, na vratu, zubi, vrisak. Tisina...

            Osmehuje se opet, okrece se na stranu, sneno otvara oci. Trazi je pogledom, krevet je prazan. Soba? Ustaje tromo. Haljine nema na podu. Doziva je. Umesto odgovora cuje samo odjek svoga glasa. Ne pronalazi pogledom ni jedan njen trag. Zove recepciju. Gost sa tim imenom jutros rano se odjavio. Soba je placena. Ne, nema poruke. Bes...

 

            Ugasila je telefon. Zvuk zvona joj ide na zivce. Postaje nervozna. Topla kada resice sve. Nema vise potrebe o tome da razmislja. Dobila je sta je htela. Coveka prijatnog izgleda, ostrog glasa, cvrstih ruku koji je ispunio njene zelje. Dobila je seks o kakvom je mastala. Dovoljnu dozu grubosti, nekontrolisane strasti, slobodu da reaguje onako kako se oseca bez kocnica, bez stida, bez straha. Da je ostala to jutro, prvo sto bi videla u njegovim ocima bilo bi bas ono sto nikako nije htela, sopstveni stid. Podsecanje na ono sta je uradila. Podsecanje da to nije ono sto je drustveno prihvatljivo, nije ono sto se od nje ocekuje, nije ono sto bi sebi trebalo da dozvoli. Nije kulturno, a ona je kulturna devojka, zar ne?

            Spustila je nogu na gas. Mislice o tome nekad kasnije. Bilo je lepo. To je jedina istina. I to je sve o cemu treba da razmislja kada se toga seti. Zavrsila je s tim. Trebalo joj je samo jednom da oseti tu slobodu i tu vrstu uzitka. A bilo je drugacije nego ista do sad. Nasmesila se...

 

            Okrece zurno njen broj. Zvoni... Predugo zvoni. Okrece opet. Opet. Opet. Pozvani korisnik trenutno nije dostupan. Uplasila se. Vrti u glavi jos jednom sve dogadjaje od prethodne noci. Nije uradio nista preterano. Cak neke stvari koje je planirao nije uradio. Nije postojalo nista sto bi bilo previse. Uzivala je u svemu. Uzdah ne laze. Pogled ne laze. Telo ne laze.

            Seda na ivicu kreveta. Zasto? Javice se do uvece. Mozda joj je samo trebalo vremena da malo razmisli. Da svari sve sto se sinoc desilo. Koliko god da su iskreno pricali pre toga, koliko god da su razgovarali, ipak je on samo nepoznati muskarac. Treba joj samo malo vremena. To je to. Zasto ne moze da ubedi sebe da je to istina onda?

            Prolazi kroz kosu prstima nervozno. Uzbrzano disanje, bespomocnost, trazi u glavi razlog, opravdanje, izgovor. Sta ako je nikada vise ne vidi? Mora je pronaci. Mora saznati gde je. Zeli je... Jos je zeli.

 

            Spusta se u penusavu penu. Toplota joj grli telo. Nezni osecaj opustenosti se siri polako kroz nju. Ugasila je svetlo u kupatilu i ostavila otskrinuta vrata da tek malo svetla iz hodnika moze uci. Spusta se jos malo nize u vodu i sklapa oci. Vidi njegov lik. On nadvijen nad nju, njegovo telo, kapljice znoja i napregnuti misici. Ugrizla je usnu.

            Otvara oci. Ne sme o tome da razmislja. Sutra se vraca svom svakodnevnom zivotu, svojim svakodnevnim obavezama. Sinoc je zavrsila sve sto je imala s njim. To poglavlje je gotovo. Ali bilo je lepo...

            Spusta prste do medjunozja. Bilo je... Njegov glas, usne, jezik. Reci koje je izgovarao. Od kojih je crvenela. Od kojih je osecala trnce u stomaku. Ponavljala je sebi prestani. Ali nije smirivala svoje ruke. Zelela je jos. Osecala je da radi sebi nesto sto ne bi trebalo, nesto sto je rekla da nece, ono sto je htela da spreci svojim odlaskom, bezanjem sa tog mesta htela je pobeci od takve zelje.

            Sa orgazmom je stiglo olaksanje. I suze. I pitanje na koje nije imala odgovor.

                        A sta cu sad, dodjavola?

Generalna | Permalink | Komentari (6) | Trekbekovi (0)

 
Powered by blog.rs