beyond the bounds

"Nista nije unisteno vatrom, samo je sazeto."

U noci

skarletmiss | 18 Jul, 2014 16:12

         

         Bezglava zver ukrala je san veceras od njega. U neko doba noci shvatio je da prevrtanje po praznoj postelji bez mirisa nece biti od pomoci. Legao je na parket u dnevnoj sobi. Hladnoca mu se lepila za kozu i prijala mu. Gotovo je mogao da oseti kako mu nikotin struji do mozga i nazad. Uzivao je u tom osecaju. Nekih losih navika nikada nije ni pokusao da se oslobodi.

        Nije palio svetlo. Cemu narusavati savrseni sklad mraka i uzarenog kraja cigarete iz koje se valjao dim koji je imao njen oblik. Zmirkao je ka fotelji ispred koje je klecala pre neko vece naziruci u tami obrise njenih krivina. Plasio se njene blizine, plasio se njenog odsustva. Prezao je od potrebe u koju moze prerasti zelja koja ga trenutno opseda.

        Jer, svaka vecnost je kratka. Svakom izgovorenom zauvek jednom svane kraj. I taj trenutak u kome se izgovara cini taj kraj za toliko blizim i osetnijim. A on nije voleo krajeve. Uvek je zurio preduhitriti ih i odleprsati sa mesta na koja su oni trebali stici. Nije on bio jedan od onih sto traju, on je prosto bio, u bezbroj malih trenutaka koje je obelezio svojim postojanjem, kao male minijature, skupljene u debelu zbirku godina.

        Naucio je svoje slabosti zavoleti, negovati, a onda ih izloziti podsmehu, omalovaziti ih i unistiti i svesti na pepeo kojim je popunjavao sve zaostale pukotine. Ta predsatava jakog bila je samo senka na svetlu koja je pod cudnim uglom osvetljavala sve ono malo u njemu. To saznanje nije ga cinilo nestabilnijim na sosptvenim nogama, ne, svesnost ga je cinila spremnijim da niske udarce zivota podnese na obe noge, cvrsto drzeci tlo pod nogama.

        Ona je nacela taj celik kojim se ispunio. Kao sto voda sa sobom donese rdju i natvrdjem gvozdju pretvarajuci ga u neupotrebljivu gomilu nicega. Toga se plasio. Koliko god je stiskao imao je osecaj da mu klizi niz ruke i razliva se po njemu kao reka bez obala ciji tok nije mogao razumeti u potpunosti.

        Najveci strah potice od samog straha. Sam sebe radja i sam sebe potire. Uvek je prisutan, i potisnut cuci u nekom cosku cekajuci trenutak kada covek, umoran, na tren spusti ruke, odlozi oruzje i skloni znoj sa cela. A onda naidje kao talas, preplavi sve pore i citav um obuzme drhtavo osecanje, koje veze ruke, skameni noge, zaledi sve misli. Sve sto odise zivotom je srce, jako, bez umora, koje bubnja sve jacim ritmom.

        Nikada ga povrsnost nije zadovoljavala. Uvek je hteo vise, dublje, jace. Voleo je zaroniti i istrazivati, cackati po tudjim dubinama, ispitivacki promatrati. A u njoj je video plodan materijal za svoj sledeci eksperiment. Hteo se zavuci u njenu glavu i razumeti. Ne razumeti radi nje same, nikada se nije zanosio laznim altruizmom i humanoscu. Razumeti da bi mozda bolje razumeo nesto u sebi. Hranio se pozudom koju je podsticao. Hranio se urlicima nutrine koje je znao osluskivati danima slusajuci one reci koje se ne izgovore, koje ostanu zaglavljene iza zuba, iza zebnje, slikama u pogledu za kojima je tragala, ne za onim sto je videla.

        Uvek se pitao sta je iza. Sta je tamo daleko. Sta se nalazi sa druge strane ogledala. Sa druge strane zenica tako dubokih u svom crnilu. Uvek je ostajao fasciniram ljudskom reakcijom na bol. Ljudskom reakcijom na neocekivano. Voleo je rastezati taj baloncic ljudskog uma, igrati se sa razmisljanjima, sa mastom, sa slutnjama i nemirima koji treperavo sjaje kao plamen svece na vetru.

        Ali... Sta ako...
 
        Ono sto je ona sa sobom donosila nije bilo preterano bolje u odnosu na ono na sta je sebe navikao. Nije bila ni previse iskusna ni previse vesta u plesu koji je on mnogo bolje poznavao. Jednostavno se cinila nepoznatom i hteo je znati sta ce biti kad prestane da se ogradjuje i brani, kad se jednostavno prepusti. Kakav ce osecaj doneti.  

        Tracak maglovitog svetla provlacio se kroz zavese. Na trenutak je glas koji ga je gusio celo vece zacutao i sve sto je cuo bila je tisina odsustva i praznine koja je gusila citav proctor u kome je ziveo. Tisina samoce i hladne neispunjenosti prostora koji je popunjavao sobom i duse kojom je ispunjavao sebe. Ne tako uspesno.

        Podigao se lagano u sedeci polozaj cekajuci zoru koja nikako nije svitala. Sivilo se valjalo preko neba i bilo je jasno da dan nece biti previse suncan.

                Bilo bi lepo igrati se sad s njom. Dohvatio je telefon.

Generalna | Permalink | Komentari (3) | Trekbekovi (0)

 
Powered by blog.rs